Put prema Sarajevu – Odluka života, dvije karte i jedno novo ime

 

Završetkom srednje škole rastao je i moj san – želja da nastavim obrazovanje na Medicinskom fakultetu u Sarajevu. No, stvarnost je bila neumoljiva. Mogućnosti skoro pa nikakve. Glasovi okoline šaptali su (ili govorili naglas):
„Šta će mu to?“
„I ovo mu je dosta.“
„Niko mu u porodici nije studirao.“
„Ima i drugih pametnih, pa nisu otišli.“
„Neka radi.“

Ali, bilo je i onih tiših, rjeđih rečenica, koje su probijale sve te sumnje:
„Šteta je da ne ide dalje.“

Od najbližih nisam očekivao podršku, i nisam je ni tražio. Oni koji su vjerovali u mene – nisu imali mogućnosti. A onda, desilo se ono ključno: moji roditelji su prelomili. „Ti se školuj“, rekli su. „Postoji studentski kredit. Ako treba – prodavat ćemo šta imamo.“ Ta rečenica bila je više od dozvole – bila je zavjet.

Za predaju dokumenata u Sarajevo pošao sam sa rođakom Ahmetom Hasaničevićem, tri godine starijim, koji je imao željezničku povlasticu jer mu je otac radio na pruzi. Ni on ni ja nismo poznavali nikoga u Sarajevu. Bila je to naša prva zajednička misija.

Stigli smo u zoru, na željezničku stanicu. Raspitujemo se: „Gdje je Medicinski fakultet?“ Ljudi nas šalju na Koševo – „Tamo su bolnice, tamo će biti i fakultet.“ Hodali smo satima, pogrešno skretali, raspitivali se i lutali. Na kraju – Studentska služba. Uspio sam predati dokumente.

U čekaonici su se miješali različiti svjetovi – neki kandidati su govorili da su spremni, drugi da imaju „veze“, treći da im je upis siguran. Službenica je kratko rekla: „Veliki je pritisak za upis.“ Šta god to značilo – znao sam da će sve zavisiti od znanja.

U međuvremenu, pojavila se još jedna prepreka – administrativna. Na svim školskim dokumentima moje ime je pisano kao „Esad“, ali u rodnom listu i ličnoj karti stajalo je ime „Esed“. Ime koje su mi roditelji dali prije nego sam se i rodio. Ime koje su znali svi iz Jevadžija. No, sada sam morao odlučiti – da bih izbjegao probleme pri polaganju prijemnog, pokrenuo sam proceduru promjene imena. Postao sam zvanično ono što sam već bio u školskim dokumentima: Esad Hasaničević. Za porodicu i komšije, zauvijek sam ostao Esed.